Крсна слава

Крсна слава

Крсна слава је део нашег српског искуства хришћанске православне вере, искуства православља којег по светом Сави називамо и светосавље, који је тај посебан, а опет сагласан општеправославном, начин живљења вере укоренио у нашем народу.

Наши претци почели су славити славу то јесте посебно поштовати и молитвено прослављати оног светитеља на дан чијег су празновања примили свето крштење, отуда и назив крсна слава или крсно име. Предуслов сваког познања и општења је давање имена, ако неког знате и с` њим општите знате његово и он зна ваше име, отуда је и дан крштења, као дан рођења за богопознање и добио назив крсно име. То је дакле дан када се неко од наших предака крстио у име Христово, обукао су у Христа, родио се за свету Цркву, ушао у заједницу светих, у заједницу у којој се заправо и показује права слава човекова, која своју славу има у Богу, а своју потврду у светитељима као оставреним и потврђеним хришћанима овде на земљи. Зато су наши претци и узимали светитеље себи за заштитнике али и за животне узоре, одбацујући паганске фантазије и митске измишљотине и постављајући себи за циљ живот свет и богоподобан и потврђено остварив.

Ако имамо овакав појам славе тешко да ћемо неправилно славити славу, уколико пак славу доживљавамо као појаву одвојену од Цркве, од заједнице са Богом, светима и са другим људима у светој литургији, онда сигурно промашујемо циљ и онда се углавном јављају погрешке у начуну слављења славе. Уколико себе одсечете од животног чокота на који су нас наши претци накалемили крштењем и уласком у Цркву, уколико себе искључимо из живота у Цркви у Христу и са светима сигурно ћемо славу претворити у нешто друго, јер она је истинска слава само ако имамо живо искуство Христа у Цркви где смо заједно са светитељем којег славимо. Тамо где нема те заједнице јављају се неправилности свих врста у погледу славе, јер нема Духа Цркве , духа заједнице који поједницу служи као руковођа и неда му да сагреши, отуда се славе претварају у потпуно неправославне, нецрквене и нехришћанске појаве јер изгубивши прави смисао замењнујемо га лажним.

Видљива славска обележија без којих се неможе славити слава и која на на видљив начин изражавају и одређену невидљиву суштину славе су

Славска свећа - Славска свећа се прави од воска и купује у цркви где је претходно освештана. Свећа је симбол светлости царства Божијег, због чега својом светлошћу подсећа све окупљене на рајску светлост у којој живе светитељи. Тој светлости треба да теже сви хришћани и да својим делима сведоче ту светлост као што каже Господ својим ученицима: ,, да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима. “(Мт. 5, 16.) Паљењем славске свеће практично почиње слављења крсне славе. По доласку из Цркве са освећеним житом и колачем, домаћин пали свећу са молитвом и поштовањем.

Славско жито – Славско жито је пшеница која се кува дан пре славе и потом се слади и меље. У неким нашим породицама пшеница се само заслади и остави немлевена, (није погрешно ни једно ни друго). У молитви на освећењу свештеник се моли, да Господ благослови разноврсне плодове и освети оне који их буду јели, јер су принесени у славу Божију и у част и светитеља који се слави и за помен оних који су умрли  у благочестивој вери (претке од којих смо примили славу). Зато је жито потребно спремити за сваку славу (за Св.Илију и Св. Архангела Михаила)  јер се жито не спрема за покој душе светитеља, већ у славу Божију и част светитеља као и покој душе наших предака од којих смо славу примили.

Славски колач -. У молитви за освећење ми се обраћамо Светитељу заштитнику да молитвено посредује за нас пред Господом и да ,,ту жртву прими у свој наднебеки жртвеник“. Све наше жртве које приносимо Богу су слике жртве Христове који је сам себе принео за све нас. Тако је и славски колач симбол жртве која се у литургији приноси, симбол Христа – хлеба живота кији са неба сишао. Да славски колач представља Христа потврђују и речи које изговарамо при ломљењу колача које гласе. „Христос је међу нама – јесте и биће“

На многим местима постоје написани одређени савети шта се ради дан пре славе а шта на сам дан славе, мислим да је ово у добром делу нешто што није обавезујуће и у многоме се мења и зависи од околности и прилика у којима живимо. Пре славе у дому који слави потребно је да свештеник освети водицу. Непосредно дан пред славу у дому се спрема славско жито и колач и припрема све што је потребно да се слава што свечаније и лепше прослави. Оно што би требало да буде централно на сам дан славе свакако је одлазак у цркву, ако не сви укућани онда би неко од чланова породице на дан своје славе требао да колач и жито однесе на освећење у цркву и да присутвује светој литургији. Само учешћем у светој литургији ми показујемо учествовање у вечности и исповедмо нераскинуту заједницу и са Богом са светитењима које славимо и са својим претцима који су нам славу пре нас славили, али и са осталим члановима цркве са којима делимо и ово време.

Обред ломљења славског колача, па и сама слава, украшен је многим народним обичајима које је народ развио чувајући веру и у оним приликама кад због удаљености цркава и недостатка свештеника није било прилика да свештеник пререже славски колач. Постоје разне народне молитве при ломљењу колача, здравице које су углавном локалног крарактере и разликују се од краја до краја. Уколико и у садашњим условима побољшане комуникације и урбаним окружењима и дање нисмо у могућности да свештеник у цркви освети и пререже колач било би најбоље да се при резању колача изговори молитва која је образац свих хришћанских молитви: „Оче наш“ а ако неко зна и хоће да научи било би лепо да се прочита и молитва која се зове „тропар славе“ и заправо је једна похвална молитвена песма посвећена сваком светитељу посебно. У свемо овом потпуно су једнаке жене и мушкарци. „Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.“ речи су апостола Павла о јединству које се остварује у цркви. Истицање мушкараца у погледу славе више је везано за народна схватања и општи модел понашања који мање више има свој извор више у општим предрасудама мушке доминације и нема утемљења у учењу Цркве.

Некада се на славу није звало, самим тим што сте код неког били на слави подразумевало се да истог очекујете као госта. Истини за вољу не видим ни начин како би једни друге звали на славу у неким прошлим временима с обзиром на некадашње непостојање срестава комуникације. Међутим ово није никакво правило већ једноставана појава условљена животним околностима. У садашњим условима комуникација свих врста нимало није погрешно, чак сматрам то веома умесним, позвати госте на славу.

Једна од честих недоумица је и када нека породица почиње да слави? Као одговор најбоље ће послужити одлука Светог архијерејског сабора СПЦ од 15.маја 1985 која гласи:

“Buduћи da je Krsna slava praznik “Male crkve”, to jest porodice, to i najmanja porodica treba da je slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaћinstvo, pogotovo kad se oжeni, duжan je da proslavlja Krsno ime, bez obzira шto ga otac slavi u starom domu.

U znak poшtovaњa roditeљa, tako vaжnu stvar, kao шto je osnivanje porodice i samostalnost slavљeњa Krsnog imena, sinovi su duжni da o tome obaveste oca i zamole ga da im to blagoslovi. Ako bi otac odbio ili ne bi hteo “predati” Slavu, sinovi treba da se obrate sveшteniku u mestu gde жive, za savet i blagoslov.”

Када се слава истргнете из контекста литургијске заједнице и живе Цркве и кад слава постане оно што није: појава мимо Црквеног живота онда и дође до разних промашаја, а један од њих је на пример да се не слави када се у току године деси смрт некога у породици.    

За нас православне Хришћане који у Цркви у светој литургији имамо доживљај учествовање у вечности и имамо остварење живе заједнице са Богом и са људима у Цркви у свим временима  смрт није никаква препрека, па ни посебан разлог за претерану тугу. И крсна слава која као и све остало у Цркви има свој извор у литургији нас спаја са Христом, извором живота, па и са свима из рода нашег, из породице наше који више, само привремено, нису са нама јер су се преселили у вечност, то је и њихова слава. Смрт члана породице није разлог да се на било који начин мења слављење крсне славе. Жито које се припрема за славу припрема се „у славу Божију, у част светитеља којег славимо и у помен оних који преминуше у балгочестивој вери“ како се иначе каже у молитви за благосиљње славског жита. И ове речи показује славу као нераскидиву везу између нас и наших који су преминули.

Илија Митрић, протојереј,

Беседа о смрти и васкрсењу

Недеља двадесета по Духовима

Васкрсење сина наинске удовице

О смрти и васкрсењу

Ћутање мртвих виси над живима као претња, и шири страх од смрти над свом материјалном творевином и човеком у тој творевини. И без обзира што није живот феномен смрти, него је смрт привремена појава у животу, она се као ,,владарка ужаса“ како је назива праведни Јов, зацарила у свету, тирански ширећи страх и безнађе над свим живим.

Замислите слику данашњег Јеванђеља, слику са којом се свакодневно сусрећемо: Људи на својим рукама, на својим плећима носе мртваца, младог, старог, умрлог или убијеног, свеједно. Човечанство на својим плећима носи смрт, грца, уздише и повија се под њеним теретом, више од свега плашећи се покопаних нада које безнађе смрти прождире. Тиранија смрти убија смисао сваког живота и претвара сваки живот у смрт, свако рађање у рађање за смрт, свако живљење у мртвоживљење а сваку колевку у будући гроб пре или касније.

Свој највећи проблем, проблем смрти, оличен у ношењу мртвог наинског дечака човечанство износи пред јединог који га може решити, пред Богочовека Христа који погребној поворци човечанства долази у сусрет.

Богочовек је заиста једино ново под Сунцем, потпуно дргугачији од било чега што се на земљи до њега могло видети. Он све преображава, са Њим све добија своје испуњење и назначење.  Чега год се он дотакне то бива преображено: ,,закон у љубав, правда у милост, самољубље у жртву, гроб у материцу а смрт у живот, или како то Литургијска молитва каже: ,,Гроб твој Спасе, извор васкрсења показа се“.

У сусрету са самим животом, са Христом, смрт показује своју ништавност нестајући, показујући се празном и непостојећем, као кад тама нестаје пред светлишћу. Зато је довољно да животворац Бог само изговори речи: ,, Младићу, теби говорим, устани“ и да се живот потпуно успостави у младићу.

Окружени атмосвером смрти на коју смо се навикли, васкрсење сина наинске удовице називамо чудом, но далеко је веће чудо, како сви мртваци поред којих је Христос прошао нису поустајали, а највеће како је сам Живот, Христос Господ, љубави ради према нама претрпео смрт, развргнувши је, и у Васкрсење провео човека, показавши да смрт више није терет који човечанство носи на својим плећима. Она над нама нема власти, не зато што не умиремо већ зато што је се неплашимо. Са Христом смрт постаје пролазак, врата којим затварамо време и ступамо кроз вечност.

Немање страха од смрти била је основна карактеристика по којој су се хришћани разликовали од света, а прва хришћанска проповед била је вест о васкрсењу. Заставу на којој је јасним словима писало – васкрсење, примила је Црква од Христа да јер пронесе кроз гробље овога света. Временом смо на ту заставу што-шта дописали, па се оно прво једва назире. Зато би и данас, као и некада, хришћанин на првом месту требао бити промотер васкрсења у свету, да се послужим савременим изразом.

Одсуство страха од смрти отвара питање како тај исконски хришћански став помирити са светошћу живота и обавезом да продужимо живот другима.

Борба за живот другога није капитулација, није признавање да је смрт крај, него уподобљавање Христу у жртви, а и жеља да спречимо раздвајање чак и привремено, од оних које волимо, те да у лицу ближњег гледамо лице Бога, без прекида. Немоћ смрти хришћанин потврђује у односу на личну смрт, а борбу за живот борбом за живот другога, јер Син Божији даје свој живот за друге.

Зато немајући страх од смрти, послужимо другима да би ,,сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предали“ Амин.  

Илија Митрић, протојереј

Духовне вечери

У организацији Црквене општине Шабац у црквеној порти у сали за предавања одржано је духовно вече 05.11.2013. са почетком у 19 часова. Гост предавач био је професор др. Љубомир Стојановић, пореклом из Епархије Шабачке, из места Чокешина где се налази чувени манастир Чокешина. Тема предавања била је "Да ли у Бога верујемо или га се плашимо?" На ову недоумицу својим предавањем верном народу покушао је да одговори професор Љуба.  Публика је конструктивно постављала питања на која су одговарали отац Љуба Стојановић, протођакон Љубпмир Ранковић али и његово преосвештенство епископ Шабачки господин Лаврентије.

Литургијска прослава Свете Петке - Параскеве у Шапцу

 

СВЕТА ПЕТКА

          27.10.2013. у Саборном Храму Светих апостола Петра и Павла литургијски у песмама и молитвама прослављена је Света Петка. Као и сваке године у овај дан окупило се мноштво верног народа.
         Култ Свете Петке негује се вековима у југоисточној Европи, а поштују је и неки нехришћански народи на истоку.
         Верници јој се обраћају молитвом за помоћ и спас од болести и других животних невоља. Поред храмова Свете Петке често се налазе извори лековите воде коју људи узимају верујући да ће им залечити ране и заштитити их од болести.
Параскева је рођена у Епивату, код града Каликратије у Малој Азији, при крају десетог или почетком 11. века.

Тропар, гл. 4.

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.

Кондак, гл. 6.

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

 

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕПАРХИЈЕ ШАБАЧКЕ

Епархија Шабачка са болом обавештава јавност

да је архимандрит Арсеније Цветковић, старешина манастира Каоне трагично преминуо у саобраћајној несрећи дана 21.10.2013. године. У току су уобичајене процедуралне радње надлежних државних органа као и припрема за опело и сахрану. О даљим поступцима јавност ће бити благовремено обавештавана. Напомињемо да се удес догодио код Горњег Милановца у селу Заграђе и да осим оца Арсенија нема ни настрадалих ни повређених.

инфотмативна служба Гласа Цркве

Арсеније Цветковић

26. 02. 1953. - 21.10.2013.

ЊЕГОШЕВИ ДАНИ У ШАПЦУ

У организацији Српске Православне Цркве и институција културе града Шапца.

"НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ"

Академик Владета Јеротић одржао је пригодно предавање на тему: "Вера у Бога и себе главни извори животне енергије"