Недеља двадесета по Духовима
Васкрсење
сина наинске удовице
О
смрти и васкрсењу
Ћутање мртвих виси над живима као претња, и шири страх од смрти
над свом материјалном творевином и човеком у тој творевини. И без обзира што
није живот феномен смрти, него је смрт привремена појава у животу, она се као
,,владарка ужаса“ како је назива праведни Јов, зацарила у свету, тирански
ширећи страх и безнађе над свим живим.
Замислите слику данашњег Јеванђеља, слику са којом се свакодневно
сусрећемо: Људи на својим рукама, на својим плећима носе мртваца, младог,
старог, умрлог или убијеног, свеједно. Човечанство на својим плећима носи смрт,
грца, уздише и повија се под њеним теретом, више од свега плашећи се покопаних
нада које безнађе смрти прождире. Тиранија смрти убија смисао сваког живота и
претвара сваки живот у смрт, свако рађање у рађање за смрт, свако живљење у
мртвоживљење а сваку колевку у будући гроб пре или касније.
Свој највећи проблем, проблем смрти, оличен у ношењу мртвог
наинског дечака човечанство износи пред јединог који га може решити, пред
Богочовека Христа који погребној поворци човечанства долази у сусрет.
Богочовек је заиста једино ново под Сунцем, потпуно дргугачији од
било чега што се на земљи до њега могло видети. Он све преображава, са Њим све добија
своје испуњење и назначење. Чега год се
он дотакне то бива преображено: ,,закон у љубав, правда у милост, самољубље у
жртву, гроб у материцу а смрт у живот, или како то Литургијска молитва каже:
,,Гроб твој Спасе, извор васкрсења показа се“.
У сусрету са самим животом, са Христом, смрт показује своју
ништавност нестајући, показујући се празном и непостојећем, као кад тама
нестаје пред светлишћу. Зато је довољно да животворац Бог само изговори речи:
,, Младићу, теби говорим, устани“ и да се живот потпуно успостави у младићу.
Окружени атмосвером смрти на коју смо се навикли, васкрсење сина
наинске удовице називамо чудом, но далеко је веће чудо, како сви мртваци поред
којих је Христос прошао нису поустајали, а највеће како је сам Живот, Христос
Господ, љубави ради према нама претрпео смрт, развргнувши је, и у Васкрсење
провео човека, показавши да смрт више није терет који човечанство носи на
својим плећима. Она над нама нема власти, не зато што не умиремо већ зато што
је се неплашимо. Са Христом смрт постаје пролазак, врата којим затварамо време
и ступамо кроз вечност.
Немање страха од смрти била је основна карактеристика по којој су
се хришћани разликовали од света, а прва хришћанска проповед била је вест о
васкрсењу. Заставу на којој је јасним словима писало – васкрсење, примила је
Црква од Христа да јер пронесе кроз гробље овога света. Временом смо на ту
заставу што-шта дописали, па се оно прво једва назире. Зато би и данас, као и
некада, хришћанин на првом месту требао бити промотер васкрсења у свету, да се
послужим савременим изразом.
Одсуство страха од смрти отвара питање како тај исконски
хришћански став помирити са светошћу живота и обавезом да продужимо живот
другима.
Борба за живот другога није капитулација, није признавање да је
смрт крај, него уподобљавање Христу у жртви, а и жеља да спречимо раздвајање
чак и привремено, од оних које волимо, те да у лицу ближњег гледамо лице Бога,
без прекида. Немоћ смрти хришћанин потврђује у односу на личну смрт, а борбу за
живот борбом за живот другога, јер Син Божији даје свој живот за друге.
Зато немајући страх од смрти, послужимо другима да би ,,сами себе
и једни друге и сав живот свој Христу Богу предали“ Амин.
Илија Митрић, протојереј
Илија Митрић, протојереј
