Размишљање на Светога Саву
Прича о светом Сави је прича о
правој вери, а прича о просветитељу је истинита само ако је истовремено прича о
светитељу.
Пут светога Саве је пут Христов
јер је истински пут човека само пут Богочовека, мере сваке човечности, свег
човечанства и свега што је човечно. То је пут одрицања од себе и давање
себе другом, пут који је чини се тако
непомирљив са садашњем мерилом вредности.
Христовска спремност да се
човек жртвује за другог је кључна порука
коју свети Сава и сада поручује нама. Онај кога престо чека, и коме по жељи
родитеља па тиме и по правади и Божијој и људској и припада, одриче се престола
ради жеље за обичним монашким и сиромашним животом, животом којим се више може
посужити Богу и другом човеку, није ли ово паралела са Христом који са небеског
престола Бога Оца силази међу људе и постаје један од нас да би и ми постали
једно са Богом. Свети Сава постаје светитељ да би његова народ постао
просвећен.
Насупрот ове слике самодрицања
стоји слика нашег веремена где не само да нисмо спремни да се одричемо онога што нам припада, већ
грчевити покушавамо да приграбимо и оно што нам не припада, стално мислећи да
добијамо мање него што заслужујемо, да нам је нешто неправдено ускраћено.
Ова атмосфера извор је општег
незадовољства и неповрења и у себе у у друге.
„Син Човећији није дошао да му
служе него да служи ...“ речи су Христове које су одредница хришћана и сама срж
светосавља као проживљења и остварења Цркве Христове у нашем народу, и оне су
решење и за многа наша незадовољства. Не, не добијам ли коликио ми припада, већ
дајем ли колико могу? треба да буде наше питање којима би требали стално да се
питамо. Могу ли више, боље, лепше,
смиреније, чистије, правдедније, поштеније, искреније и то све без обзира на
друге поред мене, кад ова питања будемо чешће постављали сами себи схватићемо
значај светог Саве и лепоту себедавања и радоста саможртевне љубави Христове
коју је свети Сава остварио, а на коју смо сви позвати.
Спремност да се мењам ја на боље
је самодрицање и самосилажење са престола своје самодовољности то је стално
узрастање и напредовање на личном плану које води преображају свих да би: „сами
себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предали“ Личо напредовање је
семе сваке заједничке промене на добро или како то Борислав Пекић каже: „Лични
морал је основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никада
ниједну од тих особина, урођених или стечених не жртвујмо другој. Ко почене са
жртвовањем својих врлина – завршава са жртвовањем туђих живот. Немојмо
допустити, да на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати
шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не
изведемо.Синови нам неће веровати“
Илија Митрић, протојереј
