АУДИЦИЈА ЗА ХОР СВЕТИ ЈОВАН БОГОСЛОВ

Крстовдан

Беседа на Воздвижење часног Крста  

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево и ову беседу почињемо осењујући се крсним знаком, као што иначе и све почињемо показујући да је Часни Крст наша хришћанска одредница и оно што се налази на почетку и крају сваког нашег дела и целог нашег живота.

Овог дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналажење часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим.

Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини је знао место где се Крст налазио, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под Венериним храмом, кога је подигао на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролазила је поред тога места пратња са покојником. Тада патријарх Макарије рече, да полажу на умрлог редом један по један крст. Када положише први и други крст, мртвац  је лежао непромењено. А када положише на њега трећи крст, покојник оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Положише га затим и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама запева: Господе смилуј се! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њега часни Крст.

Касније цар Хозрој освоји Јерусалим, одведе много народа у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији је Крст био 14 година. 628. године цар Византије Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Док је улазио у град цар Ираклије је носио Крст на својим леђима. Но одједном стаде и није могао више ни корака напред. Патријарх Захарија виде ангела, који спречава цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходао. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Сав човек је драга браћо и сестре један крст, - човек са раширеним рукама чини знак крста, показујући како је крст, тј разапињање нешто човеку дубоко својствено, везано за човека, нешто што га неизбежно прати, сав живот човеков је крст, разапињање, па је зато ваљда и сасвим уобичајено што се за сваког човека каже да има свој крст.

Наспрам човеку са раширеним рукама, лицем у лице стоји Бог са раширеним рукама на крсту – један другом окренути лицем у лице, распеће наспрам распећа, човек наспрам Богочовека и крст наспрам крста.

Има ли разлике у између ова два крста? Исто онолико колико нам показује и догађај како је патријарх Макарије открио који је крст Христов, а који су крстови разбојника. Крст Христов оживљава и из мртвих подиже, а наш људски крст разапиње свакога од нас са својим мукама. Стално је то разапињање измећу хтети и смети, волети и мрзети, веровати и сумњати, служити и профитирати. Разапињу нас дакле све оне недаће, проблеми и наши греси који и све људе прате и које ће нас на крају приковати на срамни крст, на коме ћемо умрети, јер крст је до Христа, а и од Христа онима који су без Христа, најсрамнији начин умирања.

Тај најсрамнији начин умирања, изабрао је Бог за оружије своје победе, да посрами мудрост мудрих и покаже колико се Његово поимање свега разликује од нашег. Оно што је било симбол највеће срамоте – умирање на крсту – постало је симбол највеће победе, победе над смрћу.

Крстом Христовим престаје да буде битно како се умире, дакле на крсту, већ постаје битно ко умире и зашто умире, а на крсту умире безгрешни Богочовек ради љубави према сувише дуго и сувише мучно својим злом распетом човеку.

Како да ми узмемо удела у Крсту Господењем? Тако што ћемо узети крст свој и поћи за њим. Муке свог крста, храбро натоваримо на своја плећа и понесимо ка Оном који ће нас растеретити. Ка Христу који својим разапињањем прикива за крст сва наша разапињања и свим нашим страдањима даје смисао, јер показује једину меру којим се можда љубав може мерити, а то је величина страдања због љубави.

Крст је дакле велика тајна љубаву божије о коју се и данас као некад многи спотичу не могавши да схвате да Христос ника да у већој мери није показао своје божанство него када је умирао за друге на крсту, и не само умирао него и праштао речима. „Опрости им Оче јер не знају шта раде“ такви и даље гледају на Христов Крст вичући: „Помози сам себи, ако си син Божији сиђи са крста. Ако је цар Израиљев нека сиђе са крста па ћемо му веровати“  Такви никако да схвате да Христа на крсту не држе ексери него љубав.

За те који се о љубав спотичу, Крст је, као и у доба апостола Павла или лудост или саблазан, а за нас сила Божија, јер ми верујемо да преко крста, гроба и силаска у невидбожни Ад Христос све који за њиме иду уводи у живот вечни. Зато се ми не питамо више као мироносице трећега дана ко ће нам одвалити камен од гробних врата, за нас је тај гроб, а вером и сваки други гроб празан, зати и данас славећи овај празник певамо: „Крсту твоме клањамо се Владико и свето Васкрсење твоје славимо“ АМИН.  

Илија Митрић, протојереј,