БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК
10.04.2015.
„Ево дана који је сав
тама...“
Ево ноћи препуне љубави
Бижије!
„Велики је Господ и
велика су дела Његова!
Велики петак је дан када је Господ
из љубави поднео страдања, крст и голготу. Дан када је Нови Адам, Син Божији,
Исус Христос испунио вољу Очеву и прихватио голготу и крсна страдања! Бог је
створио свет да он вечно постоји, али вечност није наметнуо нити Адаму и Еви
нити васцелој творевини својој. Праотац Адам требало је да прихвати вољу Бога
Оца, да зажели вечност за себе, за читав свет и да тако надиђе и победи смрт,
али је он зажелео да влада светом и њиме и читавим светом завладала је сама
смрт. Божија творевина је тако уместо вечности задобила страдање, умирање и
коначно смрт.
И ко јој се супроставио? Ко је устао
против највећег непријатеља човечијег и васцеле творевине, ко је устао на
њега, сатро га и победио? Нико други до
Син Божији Јединородни! Он смерно силази у свет и постаје човек, у свему
подобан и сличан нама осим у греху. И тако, једини без греха осуђен је као
највећи грешник....
Има ли веће љубави од Божије, љубави
према човеку, љубави због које Бог постаје човек и прихвата поругу, страдање и
коначно смрт на крсту! И има ли веће таме у роду људскоме од таме великог
петка, дана када је човек убио Богочовека Христа, када је покушао да истера и
разоваплоти Бога од тела људскога!? Када је човек поново покушао да раздвоји
Бога од човека и гурне га у окове смрти!
„Као
јагње на заклање би вођен и као овца нем пред оима који је стриже!“ Тако је
Богочовек прихватио страдање на крсту, смирено и без опирања. Његова смиреност
огледала се у испуњењу воље Бога Оца. Иако је као човек у страху од смрти желео
да га „мимоиђе чаша“ смрти, непрестално је понављао „али нека не буде како ја
желим, већ како ти“, односно нека буде воља твоја Оче! Нека се испуни твоја
предвечна воља да цео свет кроз смрт моју постане вечан!
Високо уздигнут на крсту иако у
мукама био је свестан свега, свестан бола своје мајке којој оставља најдражег
ученика свога да је течи, свестан искрености покајаног разбојника коме обећава
скори сусрет и радовање, свестан и оних који га разапињу за које се моли Богу
Оцу и за незнање њихово. Али највише је био свестан смрти која му је хрлила да
Га прогут. Због те смрти која му жури у сусрет он се обраћа Богу Оцу речима: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“
А Богоостављеност је смрт сама, тамнца Адска, Ад у оковима, тама најкрајња. Он,
Цар славе и Син Божији прихватио је смрт да би је својом крсном смрћу разрушио.
Његова смрт је допуштена од Бога Оца, она је тиха и блага и поред свог насиља
људског и нељудског. „Оче, у руке твоје
предајем дух свој“ рече Син Божији, Богочовек Христос и издахну на крсту.
Христова жртва на крсту је жртва за
читав свет, искупљење за сав род људски. То је напор Богочовека, и Бга и
човека, да се победи смрт. То је воља Бога Оца да кроз смрт Христову свету дође
победа над смрћу, ВАСКРСЕЊЕ, ПАСХА, прелазак из смрти у живот и то вечни живот.
То је и циљ постојања васцеле творевине, да цео свет кроз Христову смрт на
крсту и Његово славно васкрсење постане вечно ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!
Крсту твоме поклањамо
се Христе Боже наш ишчекујући светло васкрсење Твоје!
МАРАН АТА!
ђакон Саво Лазић
