У понедељак, 11.05.2015. у порти Саборног храма Светих Апостола Петра и Павла у Шапцу представљена је књига НАШ ОТАЦ, ауторке Љиљане Хабјановић Ђуровић. О књизи су говорили ауторка књиге, др Драгомир Сандо и протођакон Љубомир Ранковић.
Представљајући госта овог духовног сусрета, протођакон Љубомир Ранковић наговестио је да је књига уствари део ауторкине аутобиографије, што је изазвало посебну пажњу код присутне публике.
Професор богословског факултета др Драгомир Сандо књигу је представио из свог угла, као угледан теолог који се бавио истраживањима у оквирима хришћанског схватања породице. Он је нагласио да је у животу свакога човека веома важан сваки детаљ, као и да се сваки недостатак у породици осети у одрастању и формирању личности. Управо то је нагласила и сама ауторка у своме роману. Она је преко четири деценије чекала свој сусрет са својим оцем. Преко четири деценије она је замишљала свога оца, али онога тренутка када га је срела он је био супротно свему ономе што је она замишљала да треба да буде отац. Наслов књиге НАШ ОТАЦ наговештава да је један те исти човек отац двеју жена, једне несретне, остављене и заборављене и једне сретне која је одрастала са својим оцем. Суштинско питање које је ауторка поставила самој себи је; "Како је могуће да један исти отац, некоме буде отац, а некоме странац?"
Љиљана Хабјановић Ђуровић рођена је 1953. године у Крушевцу, где је
завршила осмогодишњу школу и гимназију. Дипломирала је на Економском
факултету у Београду. Радила је као банкарска службеница и као
комерцијалисткиња иностраног туризма, а затим као новинарка и уредница у
магазину „Дуга". За то време написала је и објавила четири романа. Од
1996. године посветила се само књижевном раду. Године 2003. основала је
издавачку кућу „Глобосино Александрија".
Ауторка је дванаест романа: Јавна птица (1988), Ана Марија ме није волела (1991), Ива (1994), Женски родослов (1996), Пауново перо (1999), Петкана (2001), Игра анђела (2003), Свих жалосних радост (2005), Запис душе (2007), Вода из камена (2009), Сјај у оку Звезде (2012) и Наш отац (2014).
Добитница је високог признања Руске православне цркве и Форума „Православна Русија" за роман Игра анђела, као најбољи роман страног аутора објављеног у Русији у 2010. години.
Добитница је главне награде Златни витез на Другом међународном литерарном форуму словенских земаља одржаном маја 2011. у Русији за роман Игра анђела.
Октобра 2012. године, у Италији, уручена јој је Медаља цркве Санта Кроче (Santa Croce) у Фиренци.
Међународни биографски центар у Кембриџу уврстио је Љиљану Хабјановић Ђуровић 2001. године у преглед „Ко је ко међу писцима и ауторима у свету", а од 2005. неколико пута је проглашена за једног од сто најутицајнијих књижевника у свету, посматрано на регионалном нивоу.
Ауторка је дванаест романа: Јавна птица (1988), Ана Марија ме није волела (1991), Ива (1994), Женски родослов (1996), Пауново перо (1999), Петкана (2001), Игра анђела (2003), Свих жалосних радост (2005), Запис душе (2007), Вода из камена (2009), Сјај у оку Звезде (2012) и Наш отац (2014).
Добитница је високог признања Руске православне цркве и Форума „Православна Русија" за роман Игра анђела, као најбољи роман страног аутора објављеног у Русији у 2010. години.
Добитница је главне награде Златни витез на Другом међународном литерарном форуму словенских земаља одржаном маја 2011. у Русији за роман Игра анђела.
Октобра 2012. године, у Италији, уручена јој је Медаља цркве Санта Кроче (Santa Croce) у Фиренци.
Међународни биографски центар у Кембриџу уврстио је Љиљану Хабјановић Ђуровић 2001. године у преглед „Ко је ко међу писцима и ауторима у свету", а од 2005. неколико пута је проглашена за једног од сто најутицајнијих књижевника у свету, посматрано на регионалном нивоу.
