СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК МАТЕРИЦЕ У ШАБАЧКОЈ ЦРКВИ

Празник Материца и ове године је у Шабачкој саборној цркви прослављен свечаношћу на коју су посебно позване мајке чије је треће или неко следеће дете крштено у шабачком храму. Свечаност је употпуњена предавањем оца Арсенија Арсенијевића, старешине храма светог Вазнесења Господњег у Београду.  Тема предавања било је даривање, обичај везан за породичне празнике детинце, материце и оце, и то даривање као израз унутрашњег себедавања и спремности на жртву за своје ближње. Спремност на себедавање предуслов је породичног живота који је подвижнички, посебно у савременом свету комформизма и индивидуализма. Гост вечери био је и господин Дејан Павловић, уредник издавачке куће Чувари. Свечаност је употпуњена песмама у извођењу Небојше Мастиловића и Владе Антића из групе Пирг, чије су песме заједно са грајом присутне деце славу Господу приносиле. Свечаност је завршена поделом скромних поклона и новчаних износа мајкама чије је треће или неко следеће дете крштено у току ове године у шабачком саборном храму. 

МАТЕРИЦЕ У ШАБАЧКОЈ ЦРКВИ

ДУХОВНО ВЕЧЕ - СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У КОНТРОВЕРЗАМА ЉУДИ И ВРЕМЕНА

Сала црквеног дома нашег храма била је премала да прими све госте заинтересоване за тему – Владика Николај у контроварзама људи и времена. Тема се сама наметнула, поновним покушајем релативизације

светитељства светог Владике Николаја, која се у последњем периоду акуелизовала, као и стављађем његове несумњиве светитељске личности у чудне паралеле са неким другим.

О теми су говорили Бранислав Станковић историчар, Љубисав Аџић, протојереј-ставрофор, дугогодишњи парох у Лелићу родном месту светог Владике Николаја и Љубомир Ранковић, протођакон. 

КОНЦЕРТ ПОВОДОМ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА РАДА НАШЕГ ХОРА

ПРОМОЦИЈА РОМАНА ТЕОДОР АУТОРА ДР ЉУБЕ СТОЈАНОВИЋА

СВЕТИ АПОСТОЛ И ЕВАНЂЕЛИСТ ЛУКА

ТРОПАР светом апостолу и еванђелисти ЛУКИ,

Свети апостоле и еванђелисто Лука,

моли Милостивога Бога,

да опроштај грехова подари душама нашим.

Свети еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.

Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА - СВЕТА ПЕТКА

                                                   

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ПЕТКЕ

Преподобна Параскева – света Петка  најпоштованија је светитељка у нашем народу, и на дан њеног празновања посете нашим храмовима можемо слободно упоредити са великим Господњим празницима Васкрсом, Божићем и Великим Петком. Посебно је ову светитељку поштују жене које је сматрају својом заштитницом, велики број породица слави је као своју крсну славу, а велики број породица ову светитељку слави као своју другу славу у знак захвалности према светој Петки за неко учињено доброчинство,  чудесно излечење и услишене молитве.

Име свете Петке понекад изазива и мешање појмова код наших верника те њено лично име понекад мешају са даном у седмици – петком, ма да истине ради и њено име Параскева и на грчком значи Петка ( параскеви на грч.- петак ), те понекад помисле да се на празник свете Петке пости без разлике у који да је дан празник што свакако није тако, дакле на празник свете Петке се пости када је овај празник у среду и петак.

Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена је пред крај X века у граду Епивату недалеко од данашњег Истамбула . Родитељи свете Петке били су богати и побожни људи који су у свему живели истинским хришћанским животом и осим Петке имали су и сина, Јевтимија. Колико је хришћански дух љубави и милосрђа био део живота свете Петке још као девојчице, говори сведочанство да је  као дете знала да се кући врати у просјачким дроњама а своје одело остави беднима.

По смрти родитеља Петка осети још јачи призив Божији и угледјући се на живот светитеља предаде се строгим подвизима, подели сву имовину сиротињи, напусти свој родни град, прво се поклони светињама Цариграда а затим се настани у Ираклијевском предграђу Цариграда при цркви Покрова Богородице и ту у молитви и посту проведе пет година.

 Испуни своју велику жељу и отпутова у Палестину, и поклони се светим местима, освећеним Спаситељевим животом, и затим се настани у Јорданској пустињи. У пустињи је света Петка живела живот раван анђелима, подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се хранила једино пустињском травом, и то у врло малој мери. Ко може исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења од демона, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха ка Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? - Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге.

Тако,  живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом би на молитви и са умиљењем пружи руке своје к небу, угледа анђела Божија у облику пресветлог младића који дође и рече: ,,Остави пустињу, и врати се у твоју постојбину; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу“. И обрадова се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и растужи у исто време што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не чисти душу и не приводи је ка Богу као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. После повратка у свој родни Епиват света Петка је живела још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на заједничком гробљу, већ одвојено, као тело странкиње јер светитељка ником није рекла ко је она.  Бог, који је хтео да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин.  Близу места где је ова светитељка сахрањена море избаци тело неког морнара, сахрањујући тело овог морнара, они који су копали, по промису Божијем, нађоше нетрулежно тело, но нису овом одмах обратили неку пажњу размишљајући: ,, да је ово тело свето, Бог би то открио преко чуда“ Но већ следеће ноћи у сну света Петка јави се једном од људи који су пронашли нетрулежно тело и  једној благочестивој жени Јефтимији и обрати им се речима: ,,Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам из овог града, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите“

Сутрадан ови двоје људи испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, похита к моштима преподобне Параскеве и, извади их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти су свечано положене у цркви светих апостола Петра и Павла, у Епивату а молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа излечења болесницима.

Бугарски цар Јован Асен мошти свете Петке пренесе у Трново 1238. године склонивши их тако од крсташа који су у том периоду завладалу Цариградом и околином. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне изливаху разноврсна излечења свима који им са вером притицали.

Када турски султан Бајазит заузе Трново, све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада су мошти свете Параскеве пренешене у Влашку у садашњој Румунији, а када Турци освојише и Влашку 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута и црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водом. Овај извор и овај храм и данас је веома посећен а честа су и исцељења болесних и олакшања разних мука по молитви свете Петке која се у овом храму у овом светом водом догађају

Године 1521. султан Сулејман II заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у своју палату. И ту, у султановој палати су се дешавала многа чуда светих моштију, те су свету мајку Параскеву славили не само хришћани него и муслимани. Али то и узнемири муслимане, и они из страха се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их положише у Патријаршијској цркви.

Године 1641 благочестиви Василије Лупул, војвода Молдавије, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем је желео да се оне пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову поможе и Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла часне мошти преподобне матере наше Параскеве војводи Василију, у престони град његов Јаши. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године.

Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, и помажу по сили Божијој и по молитвама преподобне мајке Параскеве и до данас онима којима је помоћ потребна и који се искрено моле, до дана данашњег и у нашим временима и међу људима које многи од нас познају можемо срести многе којима је молитвама свете Петке било даровано чудесно излечење, јављање или нека посебна Божија милост. Света Петка и данас бди својим молитвама над свима нама и непрестано се Господу моли за свој род и за све којима је помоћ и заштита Божија потребна.

СВЕТОСАВСКИ НАГРАДНИ ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС

Отац Стефан игуман Велике Ремете гост на промоцији књиге Крсна слава

Гост Духовне вечери која ће се у сали нашег црквеног дома одржати на дан светог апостола и јеванђелисте Луке 31. октобра 2016 биће архимандрит Стефан игуман манастира Велике Ремете. Средишна тема вечери биће промоција књиге Крсна слава у издању Гласа Цркве, аутора др Љубомира Ранковића, протођакона. 

ПРОМОЦИЈА РОМАНА СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО

У сали парохијског дома Шабачке саборне Цркве у  уторак 17. октобра представљен је роман Српско срце Јоханово. Уз песме о Космету деце из хора св.Јован Богослов и стихове поеме Српско срце Јованово које је говорио шабачки глумац Синиша Максимовић о књизи и страдању нашег народа на Космету говорили су Слободан Росић  представник издавачке куће Поета, издавача књиге, и аутор романа Веселин Џелетовић 

 

Деци у смештеној у хранитељским породицама подељени пакетићи

У оквиру обележавања дечије недеље, у организацији Удружења хранитељских породица, хуманитарни фонд Шабачке цркве ,,Милостиви Самарјанин,, је данас у храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу организовао поделу пакетића за око тридесеторо деце која су смештена у хранитељским породицама на територији нашег града.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО

АУДИЦИЈА ЗА ХОР СВЕТИ ЈОВАН БОГОСЛОВ

Крстовдан

Беседа на Воздвижење часног Крста  

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево и ову беседу почињемо осењујући се крсним знаком, као што иначе и све почињемо показујући да је Часни Крст наша хришћанска одредница и оно што се налази на почетку и крају сваког нашег дела и целог нашег живота.

Овог дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналажење часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим.

Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини је знао место где се Крст налазио, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под Венериним храмом, кога је подигао на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролазила је поред тога места пратња са покојником. Тада патријарх Макарије рече, да полажу на умрлог редом један по један крст. Када положише први и други крст, мртвац  је лежао непромењено. А када положише на њега трећи крст, покојник оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Положише га затим и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама запева: Господе смилуј се! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њега часни Крст.

Касније цар Хозрој освоји Јерусалим, одведе много народа у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији је Крст био 14 година. 628. године цар Византије Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Док је улазио у град цар Ираклије је носио Крст на својим леђима. Но одједном стаде и није могао више ни корака напред. Патријарх Захарија виде ангела, који спречава цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходао. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Сав човек је драга браћо и сестре један крст, - човек са раширеним рукама чини знак крста, показујући како је крст, тј разапињање нешто човеку дубоко својствено, везано за човека, нешто што га неизбежно прати, сав живот човеков је крст, разапињање, па је зато ваљда и сасвим уобичајено што се за сваког човека каже да има свој крст.

Наспрам човеку са раширеним рукама, лицем у лице стоји Бог са раширеним рукама на крсту – један другом окренути лицем у лице, распеће наспрам распећа, човек наспрам Богочовека и крст наспрам крста.

Има ли разлике у између ова два крста? Исто онолико колико нам показује и догађај како је патријарх Макарије открио који је крст Христов, а који су крстови разбојника. Крст Христов оживљава и из мртвих подиже, а наш људски крст разапиње свакога од нас са својим мукама. Стално је то разапињање измећу хтети и смети, волети и мрзети, веровати и сумњати, служити и профитирати. Разапињу нас дакле све оне недаће, проблеми и наши греси који и све људе прате и које ће нас на крају приковати на срамни крст, на коме ћемо умрети, јер крст је до Христа, а и од Христа онима који су без Христа, најсрамнији начин умирања.

Тај најсрамнији начин умирања, изабрао је Бог за оружије своје победе, да посрами мудрост мудрих и покаже колико се Његово поимање свега разликује од нашег. Оно што је било симбол највеће срамоте – умирање на крсту – постало је симбол највеће победе, победе над смрћу.

Крстом Христовим престаје да буде битно како се умире, дакле на крсту, већ постаје битно ко умире и зашто умире, а на крсту умире безгрешни Богочовек ради љубави према сувише дуго и сувише мучно својим злом распетом човеку.

Како да ми узмемо удела у Крсту Господењем? Тако што ћемо узети крст свој и поћи за њим. Муке свог крста, храбро натоваримо на своја плећа и понесимо ка Оном који ће нас растеретити. Ка Христу који својим разапињањем прикива за крст сва наша разапињања и свим нашим страдањима даје смисао, јер показује једину меру којим се можда љубав може мерити, а то је величина страдања због љубави.

Крст је дакле велика тајна љубаву божије о коју се и данас као некад многи спотичу не могавши да схвате да Христос ника да у већој мери није показао своје божанство него када је умирао за друге на крсту, и не само умирао него и праштао речима. „Опрости им Оче јер не знају шта раде“ такви и даље гледају на Христов Крст вичући: „Помози сам себи, ако си син Божији сиђи са крста. Ако је цар Израиљев нека сиђе са крста па ћемо му веровати“  Такви никако да схвате да Христа на крсту не држе ексери него љубав.

За те који се о љубав спотичу, Крст је, као и у доба апостола Павла или лудост или саблазан, а за нас сила Божија, јер ми верујемо да преко крста, гроба и силаска у невидбожни Ад Христос све који за њиме иду уводи у живот вечни. Зато се ми не питамо више као мироносице трећега дана ко ће нам одвалити камен од гробних врата, за нас је тај гроб, а вером и сваки други гроб празан, зати и данас славећи овај празник певамо: „Крсту твоме клањамо се Владико и свето Васкрсење твоје славимо“ АМИН.  

Илија Митрић, протојереј,

ДУХОВСКИ ПОНЕДЕЉАК СЛАВА ГРАДА И ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ШАПЦА

На празник Духовски понедељак своју славу су прославили Град Шабац и Хришћанска заједница Шапца. Свету литургију служили су архимандрит Филимон Зековић, протојереј-ставрофор Владимир Станимировић, протојереј-ставрофор Срећко Радосављевић, протојереј-ставрофор Мирко Вилотић , протојереј Аца Арсеновић и ђакони Никола Јанчић и Никола Ковачевић. 

Литију улицама Шапца предводио је Његово Преосвештенство Епископ шабачки господин Лаврентије са свештенством, замеником градоначелника Душаном Костадиновићем, председником скупштине града Немањом Пајићем и другим представницима Града, Војске Србије, јавних установа и предузећа града и верним народом. 

Посебан украс литије била су деца из шабачког вртића Чигра и деца ученици веронауке из ош Николај Велимировић са својим вероучитељем Јанком Бабићем. Обред резања славског колача за славу града обаљен је испред градске управе, а затим је литија наставила пут градским улицама назад до саборног храма. По повратку у храм пререзан је колач за славу Хришћанске заједнице, присутни послужени славским житом, а славље се завршило заједничком трпезом у сали парохијског дома.

СЛАВА града ШАПЦА

Поклоничко путовање у манастир ОСТРОГ

Распоред богослужења на ВАСКРС

ДОЧЕК БЛАГОДАТНОГ ОГЊА ИЗ ЈЕРУСАЛИМА

СУБОТА 30.04.2016. У ПОНОЋ

СУБОТА у поноћ 30.04.2016.

ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА 00:00  

НЕДЕЉА  01.05.2016.

ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА 04:00

НЕДЕЉА 01.05.2016.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА 09:00

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

 

Беседа на ВЕЛИКИ ПЕТАК

                                               „Ево дана који је сав тама...“

Ево ноћи препуне љубави Бижије!

               „Велики је Господ и велика су дела Његова!"

          „У почетку створи Бог небо и земљу, и створи Бог човека по обличју својем, по обличју Божијем створи га“! Свевишњи Бог, премудро је створио сву творевину у жељи да она постоји у вечноме благобитију! Због тога је он створио човек по своме лику, по своме обличију, желећи да човек прими усиновљење Божије и постане вечни син Божији. Слобода дарована човеку јесте дар божанскога лика и обличија које је човек примио у стварању, дар којим је човек требао да оствари своју боголикост, дар којим је човек требао да постане син Божији и којим је требао васцелој творевини да дарује живот вечни.

          Божија љубав и промисао о свету и човеку веома брзо се сукобила са личним интересом човека! Жедан равнобоштва и владања васцелом творевином Божијом човек је укиннуо рајско благостање и пут ка вечном животу и заокренуо га на пут страдања и пут ка смрти и ништавилу! У творевини Божијој рађа се агонија и наступа бол и мучење око елементарног преживљавања, а човечија душа постаје испуњена неподношљивом агонијом и страхом од смрти!

          „А кад се наврши време, посла Бог Сина свог Јединородног, И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.“ Творац овог прелепог света није оставио творевину да страда и да бесмислено пропада враћајући се ништавилу из којег је и настала. Велика је љубав Божија и неизмерна је љубав Божија. Бог је из љубави створио свет, Он је из љубави послао Сина свога јединородног у свет да га спасе од смрти и пропадања! Бесконачни и неограничени, вечни и непропадљиви Син Божији из свога божанскога благобитија и благостања силази у свет узима на себе ограничено тело човечије и само непостојано и склоно страдању, склоно смрти и враћању у прах и пепео. Син Божији вечни силази са свога вечног престола и улази у пропадљиви свет и постаје човек. Син Божији постаје човек да би човеку вратио достојанство лика Боожијег и обличија Божијег, да би човеку даровао могућност да задобије подобије Божије, да би човеку даровао живот вечни, а кроз човека и васцелој творевини Божијој. О како је превелика љубав Божија када Цар Славе, Син Божији походи свет остављајући иза себе блаженство божанства и прихватајући се мука људских.

          И не само то, Син Божији није постао човек да би са нама само поделио наш начин живота, да би нас посаветовао, да би нас исцелио, Син Божији силази да би добровољно ради нас био разапет на крсту и да би нас ради претпео смрт. Како је Сина Божијег дочекало човечанство?

          „Тада се скупише првосвештеници и књижевници и старјешине народа у двор првосвештеника по имену Кајафа; И савјетоваше се како би Исуса на пријевару ухватили и убили. ...Тада један од Дванаесторице ученика Христових, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрника. Тада тражаше згодно вријеме да га изда.“

          Божија љубав поново се среће са најнижим људским поривима и  интересима. Кајафа и првосвештеници желе да владају храмом и народом, а интерес Јуде Искариотског је новац, тридесет србрењака којима цени непроцењивога Сина Божијег! Разобличио се човек у греху своме, разобличила се боголикост човечија због похлепе и интереса. Супроставио се човек љубави Божијој због шаке сребра, због мало власти, због најобичнијег интереса свога. Разобличио се човек, али велика је љубав Божија!

          „Као јагње на заклање би вођен и као овца нем пред оима који је стриже!“ Овако је Богочовек прихватио страдање на крсту, смирено и без опирања. Његова смиреност огледала се у испуњењу воље Бога Оца, у љубави Божијој према свакоме човеку, према васцелој творевини у жељи да свет постане вечно Царство Божије. Требало је да прође голготу смрти да би човек који га разапиње имао живот вечни. Како су величанствена дела Твоја Господе, како је узвишена смиреност твоја када у смирености своојој не осуђуди зликовце који те разапеше на крсту већ повика Богу Оцу, Оче, опрости им јер незнају шта чине! Како је величанствена љубав твоја Господе када се ниси расрдио на род људски који се супроттавља љубави твојој најнижим својим интересима. Достојно је величати Тебе Даваоца живота, Који простре руке на Крсту и разби моћ вражију!

          Данас је род људски осудио због својих интереса Бога на смрт! Данас се потреса небо и земља јер је данас учињен највећи бунт у историји човечанства, буна човечија ради личних интереса против љубави Божије! Данас је извршен страшни суд над Богом! Никада историја није и никада неће запамтити невинијег осуђеника и никада безумнијег и користољубивијег судије човечанство неће видети за све векове! Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни. О човече, где ли је крај твојему безумљу, где ли је дно твога пада!

Има ли веће љубави од Божије љубави према човеку, љубави због које Бог постаје човек и прихвата поругу, страдање и коначно смрт на крсту! И има ли веће таме у роду људскоме од таме великог петка, дана када је човек убио Богочовека Христа, када је покушао да истера и разоваплоти Бога од тела људскога!? Када је човек поново покушао да раздвоји Бога од човека и гурне га у окове смрти!

Високо уздигнут на крсту иако у мукама богочовек Христос је био свестан свега, свестан бола своје мајке којој оставља најдражег ученика свога да је теши, свестан искрености покајаног разбојника коме обећава скори сусрет и радовање у Царству своме, свестан и оних који га разапињу за које се моли Богу Оцу због  незнања њиховог. Али највише је био свестан смрти која му је хрлила да Га прогута. Због те смрти која му жури у сусрет он се обраћа Богу Оцу речима: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ А Богоостављеност је смрт, тамнца Адска, Ад у оковима, тама најкрајња. Он, Цар славе и Син Божији прихватио је смрт да би је својом крсном смрћу разрушио. Његова смрт је допуштена од Бога Оца, и поред свог насиља људског и нељудског она је тиха и блага. „Оче, у руке твоје предајем дух свој“ рече Син Божији, Богочовек Христос и издахну на крсту.

Христова жртва на крсту је жртва за читав свет, искупљење за сав род људски. То је напор Богочовека, и Бога и човека, да се победи смрт. То је воља Бога Оца да кроз смрт Христову свету дође победа над смрћу, ВАСКРСЕЊЕ, ПАСХА, прелазак из смрти у живот и то вечни живот. То и јесте циљ постојања васцеле творевине, да цео свет кроз Христову смрт на крсту и Његово славно васкрсење постане вечно ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!    

Крсту твоме поклањамо се Христе Боже наш ишчекујући светло васкрсење Твоје!

                                                                                                                     МАРАН АТА!

                                                          ђакон Саво Лазић