„Ево дана који је сав
тама...“
Ево ноћи препуне љубави
Бижије!
„Велики је Господ и
велика су дела Његова!"
„У
почетку створи Бог небо и земљу, и створи Бог човека по обличју својем, по
обличју Божијем створи га“! Свевишњи Бог, премудро је створио сву творевину у жељи да она постоји у
вечноме благобитију! Због тога је он створио човек по своме лику, по своме
обличију, желећи да човек прими усиновљење Божије и постане вечни син Божији.
Слобода дарована човеку јесте дар божанскога лика и обличија које је човек
примио у стварању, дар којим је човек требао да оствари своју боголикост, дар
којим је човек требао да постане син Божији и којим је требао васцелој
творевини да дарује живот вечни.
Божија љубав и промисао о свету и
човеку веома брзо се сукобила са личним интересом човека! Жедан равнобоштва и
владања васцелом творевином Божијом човек је укиннуо рајско благостање и пут ка
вечном животу и заокренуо га на пут страдања и пут ка смрти и ништавилу! У
творевини Божијој рађа се агонија и наступа бол и мучење око елементарног
преживљавања, а човечија душа постаје испуњена неподношљивом агонијом и страхом
од смрти!
„А
кад се наврши време, посла Бог Сина свог Јединородног, И Логос постаде тијело и
настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца,
пун благодати и истине.“ Творац овог прелепог света није оставио творевину
да страда и да бесмислено пропада враћајући се ништавилу из којег је и настала.
Велика је љубав Божија и неизмерна је љубав Божија. Бог је из љубави створио
свет, Он је из љубави послао Сина свога јединородног у свет да га спасе од
смрти и пропадања! Бесконачни и неограничени, вечни и непропадљиви Син Божији
из свога божанскога благобитија и благостања силази у свет узима на себе
ограничено тело човечије и само непостојано и склоно страдању, склоно смрти и
враћању у прах и пепео. Син Божији вечни силази са свога вечног престола и
улази у пропадљиви свет и постаје човек. Син Божији постаје човек да би човеку
вратио достојанство лика Боожијег и обличија Божијег, да би човеку даровао
могућност да задобије подобије Божије, да би човеку даровао живот вечни, а кроз
човека и васцелој творевини Божијој. О како је превелика љубав Божија када Цар
Славе, Син Божији походи свет остављајући иза себе блаженство божанства и
прихватајући се мука људских.
И не само то, Син Божији није постао
човек да би са нама само поделио наш начин живота, да би нас посаветовао, да би
нас исцелио, Син Божији силази да би добровољно ради нас био разапет на крсту и
да би нас ради претпео смрт. Како је Сина Божијег дочекало човечанство?
„Тада
се скупише првосвештеници и књижевници и старјешине народа у двор
првосвештеника по имену Кајафа; И савјетоваше се како би Исуса на пријевару
ухватили и убили. ...Тада један од Дванаесторице ученика Христових, по имену
Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И
рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет
сребрника. Тада тражаше згодно вријеме да га изда.“
Божија љубав поново се среће са најнижим
људским поривима и интересима. Кајафа и
првосвештеници желе да владају храмом и народом, а интерес Јуде Искариотског је
новац, тридесет србрењака којима цени непроцењивога Сина Божијег! Разобличио се
човек у греху своме, разобличила се боголикост човечија због похлепе и
интереса. Супроставио се човек љубави Божијој због шаке сребра, због мало
власти, због најобичнијег интереса свога. Разобличио се човек, али велика је
љубав Божија!
„Као
јагње на заклање би вођен и као овца нем пред оима који је стриже!“ Овако
је Богочовек прихватио страдање на крсту, смирено и без опирања. Његова
смиреност огледала се у испуњењу воље Бога Оца, у љубави Божијој према свакоме
човеку, према васцелој творевини у жељи да свет постане вечно Царство Божије. Требало
је да прође голготу смрти да би човек који га разапиње имао живот вечни. Како
су величанствена дела Твоја Господе, како је узвишена смиреност твоја када у
смирености своојој не осуђуди зликовце који те разапеше на крсту већ повика
Богу Оцу, Оче, опрости им јер незнају шта
чине! Како је величанствена љубав твоја Господе када се ниси расрдио на род
људски који се супроттавља љубави твојој најнижим својим интересима. Достојно је величати Тебе Даваоца живота,
Који простре руке на Крсту и разби моћ вражију!
Данас је род људски осудио због својих
интереса Бога на смрт! Данас се потреса небо и земља јер је данас учињен
највећи бунт у историји човечанства, буна човечија ради личних интереса против
љубави Божије! Данас је извршен страшни суд над Богом! Никада историја није и
никада неће запамтити невинијег осуђеника и никада безумнијег и
користољубивијег судије човечанство неће видети за све векове! Посрамљен је
данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да
нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот
вечни. О човече, где ли је крај твојему безумљу, где ли је дно твога пада!
Има ли веће љубави од Божије љубави према човеку,
љубави због које Бог постаје човек и прихвата поругу, страдање и коначно смрт
на крсту! И има ли веће таме у роду људскоме од таме великог петка, дана када
је човек убио Богочовека Христа, када је покушао да истера и разоваплоти Бога од
тела људскога!? Када је човек поново покушао да раздвоји Бога од човека и гурне
га у окове смрти!
Високо уздигнут на крсту иако у мукама богочовек Христос
је био свестан свега, свестан
бола своје мајке којој оставља најдражег ученика свога да је теши, свестан искрености
покајаног разбојника коме обећава скори сусрет и радовање у Царству своме,
свестан и оних који га разапињу за које се моли Богу Оцу због незнања њиховог. Али највише је био свестан
смрти која му је хрлила да Га прогута. Због те смрти која му жури у сусрет он
се обраћа Богу Оцу речима: „Боже мој,
Боже мој, зашто си ме оставио?“ А Богоостављеност је смрт, тамнца Адска, Ад
у оковима, тама најкрајња. Он, Цар славе и Син Божији прихватио је смрт да би
је својом крсном смрћу разрушио. Његова смрт је допуштена од Бога Оца, и поред
свог насиља људског и нељудског она је тиха и блага. „Оче, у руке твоје
предајем дух свој“ рече Син Божији, Богочовек Христос и издахну на крсту.
Христова жртва на крсту је жртва за читав свет,
искупљење за сав род људски. То је напор Богочовека, и Бога и човека, да се
победи смрт. То је воља Бога Оца да кроз смрт Христову свету дође победа над
смрћу, ВАСКРСЕЊЕ, ПАСХА, прелазак из смрти у живот и то вечни живот. То и јесте
циљ постојања васцеле творевине, да цео свет кроз Христову смрт на крсту и
Његово славно васкрсење постане вечно ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!
Крсту твоме поклањамо се Христе Боже наш
ишчекујући светло васкрсење Твоје!
МАРАН АТА!
ђакон
Саво Лазић
