Задушнице
Вера, љубав и нада – јаче од
смрти
Исповедање наше вере - Символ
вере, који се чита као јасно излагање православне вере завршава се речима „чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“ Наша вера у васкресење
и живот вечни утемељена је на васкрсењу
Христовом, као што то такође исповедамо у
Символу вере „ И који је васкрсао
у трећи дан, по Писму“ На Васкрсење Христово као темељ наше вере непрестано
упућују апостоли : „Ако Христос није васкрсао, узалудна је вера наша“ или „ Ако
дакле верујемо да Христос умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су имрли у
Исусу довести с њим“ сведочи апостол Павле. На васкрсење и живот вечни
као смисао сваког смисла указује наравно, а то је нама најбитније, и Христос и
то својим васкрсењем али и речима „ ...ко
моју реч слуша и верује ономе који ме је послао има живот вечни и не долази на
суд, него је прешао из смрти у живот. Јер иде час и већ је настао када ће мртви
чути глас Сина Божијег и чувши га оживети“ Из овакве вере као чиниоца
који све осмишљава треба да извире и наш однос према умрлима.
Животом и речником литургије и
Цркве, смрт се још назива и уснуће, а умрли уснулима. Један део људског
бића је уснуо – тело, док други остаје
будан – способност која је везана за душу, што указује да уснули хришћанин
не престаје да буде члан Цркве, па тако не престаје ни наша заједница са онима
који су уснули.
Црква дакле као заједница не
престаје после нечије смрти да брине о његовом спасењу, јер заједница није
раскинута смрћу, већ као тело Христово – што Црква и јесте, она наставља дело спасења свих својих чланова и живих и уснулих кроз
сталне молитве како за живе тако и за уснуле. Смрт дакле није препрека да се
бринемо и старамо о спасењу једни других кроз сталне молитве јер смрт не
раскида заједницу љубави ни уснулих са Богом ни чланова Цркве једних са другима
као што то сведочи апостол Павле : „ Јер знам сигурно да ни смрт ни живот, ни
анђели ни поглаварства, ни силе, ни садашње ни будуће, ни висина ни дубина, ни
друга каква ствар не може нас раставити од љубави Божије која је у Христу Исусу,
Господу нашем“
Односећи се одговорно и молитвено
за према својим најближим уснулим заправо потврђујемо истинитост своје вере, и
љубав према својим ближњим који су уснули. Молити ме за своје уснуле сроднике и
пријатеље сталан је хришћански задатак који посебно треба да добије на значају
у дане када које је Црква посебно назначила као дане молитвеног сећања на
упокојене. Ти дани се у нашем народу зову Задушнице, и то су зимске задушнице –
у суботу пред месне покладе, летње задушнице – у суботу пред празник Духова
(св.Тројица), михољске задушнице – у суботу пред Михољдан и митровске задушнице
у суботу пред Митровдан. У нашем народу навеће посете гробљима су управо на дан
зимских задушница које нам долазе у сусрет.
Задушнице су дакле прилика да се
сетимо својих уснулих сродника и пријатеља да својим молитвама за њих покажемо
да смрт није раскинула нашу заједницу љубави, да нам је и даље стало до њих и
да се надамо заједници у васкрсењу, заједници и радости која неће престати. Зато
на овај дан сви који су у прилици нека посете гробове својих сродника и
пријатеља на њима запале свеће и изврше помене тамо где свештеници излазе на
гробља. Све ово обавити хришћански и људски скромно у складу и са даном и са
временима у којима живимо, без претеривања у количинама хране и пића или било
чега другог на гробљима. Уместо претеривања у количинама хране, пића и цвећа на
гробљима за душе наших уснулих али и нас самих корисније је храну или новчана
средства дати невољницима или на било који други начин помоћи оне којима је
помоћ потребна. Они који због временских прилика или обавеза нису у могућности
да посете гробове својих сродника нека свеће за покој њихових душа упале у својим
храмовима где смо такође сви сабрани у име Христово.
Задушнице су дакле још једна
провера нашег хришћанског живота, који није идеологија него пракса, сам живот,
и то живот који је заснован на вери у васкрсење које је победа над смрћу, на
љубави која не престаје ни према уснулима и у нади на живот вечни и заједницу
свих нас и Бога, заједницу која се више никада неће раскинути.
Илија Митрић, протојереј,
