Светитељ Светога учитеља Јаков Арсовић – Светитељ Тумански

Светитељ Светога учитеља

Јаков Арсовић – Светитељ Тумански

           На редовним сабрањима у сали црквеног дома Саборне Цркве у Шапцу представљена је књига „Преподобни тумански Оци Зосима Синаит и Јаков Нови “, аутора јеромонаха Димитрија З. Плећевића игумана манастира Тумане код Голупца.

            Нарочиту пажњу вернога народа привукла је прича о новом светитељу Јакову Арсовићу, потоњем ученику Светога Владике Николаја охридског и жичког. Овај новопројављени Светитељ наше помесне Цркве пре него што је пошао пут аскезе и подвижничког живота два пута је докторирао на чувеном Оксфордском универзитету. Двоструки доктор наука који је до 1929. године у Француској боравио у српско дипломатској служби ондашње Краљевине Југославије, у посети својој земљи срео је Светог Владику Николаја у Врњачкој Бањи. Слушајући богомољце, које је тада предводио Свети владика, тада Радоје Арсовић пожле је да крене пут монашког живота и од тога тренутка кренуо је за Владиком Николајем.

            Као смирени доктор наука потпуно се посветио аскези, носио је похабано одело, јео је увек храну стару по неколико дана. Када му је сестра једне прилике купила ново одело, он га је поклонио првом сирмаху. Био је прогоњен од стране комуниста, пребијан. Као велики мисионар носио је пуну врећу молитве „Оче наш“ одштампане на папиру 15x15 и делио своме народу. Потпуно смрзнут и болестан нашао се у близини манастира Тумана код једне богомољачке породице која га је примила у свој дом. Није тражио лекара, већ само да га помажу уљем из кандила, да му донесу воде из црквеног бунара и да му доведу јеромонаха из Тумана да га причести. Исповеђен и причешћен испустио је своју племениту душу овај нови Светитељ са последњом молбом да буде скромно сахрањен на монашком гробљу манастира Тумана иако није био монах овог манастира. Смирени доктор наука, прости монах Јаков Арсовић говорио је да је Божија земља свугде и да за једног монаха није битно где ће бити сахрањен. Прелепе речи о овом новом светитељу пренео нам је аутор књиге јеромонах Димитрије Плећевић, садашњи игуман манастира Тумане.

            О обретењу и пројави светитељевих моштију говорио је млади јеромонах Петар такође монах манастира Тумане. Он је предочио присутнима један веома важан детаљ, споменик Светом Јакову Арсовићу подигао је управо епископ шабачки г. Лаврентије. Ово предивно вече завршило се постављањем питања овим младим монасима, који су својим одговорима изазвали посебну пажњу и дивљење вернога народа.

                                                                                                            ђакон Саво Лазић

Црква будућности, Црква наших дана

„Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле све ново постаде.“

            У низу предивних духовних догађаја у организацији шабачке Цркве, реализовано је још једно пигодно предавање. Гост вечери био је ђакон Ненад Илић са темом „Црква будућности, Црква наших дана“.   Пред препуном салом црквеног дома, Ненад Илић одржао је иницијално предавање о томе шта је Црква, икона, литургија. Он се најпре осврнуо на кризу савременог српског друштва напомињући да Црква има право да своје верујуће чланове подстакне на буђење и освешћивање.

            Појам Цркве је много шири од њеног свештеног административног дела. Црква је пре свега народ који се окупља и сједињује у једно Тело, Цркву. Данас је честа појава да се људи крсте, испоштују традицију са свом организацијом народног славља и пира, а онда после тога, готово никад у свом животу не уђу у Цркву. И док се воде теолошке препирке око отварања и затварања двери сви као по стихији пуштају камермане у олтаре који притом преносе најсветије делове литургије и пуштају их у етар да буду доступни свакоме „верујућем“ и „неверујућем“ човеку. Очигледно је да је Црква изгубила са једне стране појам тајне и тајинствености, док је са друге стране себе затворила за учествовање како у упознавању онога што она јесте, тако и у њеном таинственом животу. Некада је структура литургије упућивала њене чланове да се запитају о томе шта је литургија и да се укључују и постају њени учесници. После узвика ђакона „оглашени изиђите“, или пак неке друге прозбе „Ви који се кајете изиђите“, на литургији су остајали само они који ће истински учествовати у евхаристији, у светотаинском животу. Искључивање одређених структура, нпр. оглашених, исте је наводило на питање „зашто ја не могу да учествујем у литургији верних“ и „како ја могу да учествујем“, што је од изузетног мисионарског значаја за Цркву. Појам тајне и скривања је постојао за све који се не причешћују и за њих су затваране двери Цркве, а не олтарске двери...

            По завршетку свог излагања, ђакон Ненад Илић је напоменуо да је потребан интезивнији рад на освешћивању, буђењу вере у Бога која је савремном човеку од великог значаја. Савременој потрошачкој цивилизацији неопходан је Бог као извор свих вредности и мерила. Живот у Цркви може итекако да оснажи живот у овоме свету.

            По завршетку предавања и одговарања на питања, присутнима је подељена пригодна књига као уздарје за труд и издвојено време које су одвојили за ово духовно вече.

ђакон Саво Лазић