Опсијући своје сужањске дане у злогласном логору
Дахау Свети Владика Николај је говорио: "У логору је било овако - седиш у
неком углу и понављаш у себи: - Ја сам прах и
пепео. Господе, узми душу моју! Душа
ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да
издржиш, па Му говориш: - Нисам
спреман, не могу, врат ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи:
- Ја сам прах и пепео. Господе, узми
душу моју! И - опет те вазноси Господ... Укратко, сав живот који ми преостаје дао бих, када би то било могућно,
за један сат боравка у Дахау".
На туциндан 04.01.1881. (23.12.1880. по јулијанском
календару), на дан Светога Наума охридског, у маленом сеоцету Лелићу подно
Маљенских планина рођен је Свети Владика Николај охридски и жички. Подсећајући
се на Светога Владику Николаја у Саборној Цркви Светих апостола Петра и Павла у
Шапцу организовано је духовно вече, а предавање на тему „Очи које су Бога
гледале“ одржао је протођакон Љубомир Ранковић живописно описујући живот нашег
златоустог проповедника.
Свети
владика Николај био је прво од деветоро деце родитеља Драгомира и Катарине. Крштен
је у манастиру Ћелије који је тада био Лелићка парохијска црква. Васпитаван је у
духу наше древне хришћанске православне вере. Велимировићи су били угледна
српска патријархална задруга са Драгомиром на челу који је као угледан и писмен
домаћин био и срески писар. Земљорадничка задруга ВЕЛИМИРОВИЋА била је велика,
а живот у заједници био је организован готово по монашком типику о чему сведочи
једна драгоцена Николајева забелешка: „Ја
сам рођен у једном селу од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен посао
преко седмице, сакупљали смо се ми да би се помолили Богу. Увече би мој деда,
глава куће, сазвао молитву. Када је ружно време, молили смо се у кући, а када
је лепо напољу у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, месец права
икона, мили деда свештеник. Он би изашао напред, стао пред нас и дубоко се
поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио сваког од нас.
Онда је почињала тиха молитва, прекидана само час по час уздасима и побожним
шапутањем. Крстили смо се и молили гледајући земљу и уздижући погледе наше пут
звезда. Молитва се завршавала дубоким поклоном и гласним: Амин!“ Као дете био је вредан, марљив и
пажљив и обављао је са пажњом послове који су му предати. Био је добар пастир,
а касније крај Охридског језера сећа се: „Бејах
пастир овцама, и Ти ме диже за пастира људима. Налазих овцама зелену пашу, и
беху задовољне. Нудим Тебе за храну људима и многи те окушају. И кад бејах
пастир оваца, бејах Ти свештеник. Чобанским штапом превртах сваки камен и сваку
травку, и лежах на леђима и посматрах ватре небесне. И додиривах челом росно
лишће у гори, и грлих високе јеле, запарене грмом, са сажаљењем. И читах име
Твоје, исписано огњем по целој земљи, и осетих да свака стопа подамном гори и
говори: Ја сам олтар Вишњега....“
Владика
Николај је основну школу завршио у Лелићу, а гимназију у Ваљеву. После
неуспешног покушаја да се упише на војну академију, што је и доликовало младом
одличном ђаку Николају, он се уписује у Београдску богословију коју успешно
завршава. Постдипломске студије завршио је на старокатоличком факултету у Берну
18. јула 1908. године када је промовисан за доктора теологије одбранивши дисертацију
са највишом могућом оценом, под називом: „Вера
у васкрсење Христово као основна догма апостолске Цркве.“
У другом
светском рату заједно са патријархом Гаврилом био је заточен у злогласном
логору Дахау 1944. После тог заточеништва боравио је у Бечу и даље као
заточеник, затим у Салцбургу, Клагенфурту, Фелдену, Кицбилу... Под пратњом
немачих гестаповаца посетио је на Савиндан 1945. (пре 70 година) Цркву Светог
Саве у Бечу и у јеванђељу записао три „Молитве у сенци немачких бајонета“
(како их је касније назвао владика Лаврентије). Од јануара до маја 1945. године
пре тачно 70 година српски патријарх Гаврило и Свети владика Николај били су
заточени у Аустрији и на мученичком путу голготе који се завршено њиховим
ослобођењем, владика Николај је из Аустрије отишао за Америку а патријарх
Гаврило се вратио у Србију.
„Од дечачких
дана хришћанство сам замишљао као нешто лепо, топло и умилно.(започео је причу
свог личног искуства протођакон Љубомир Ранковић). Оно је за мене била лепа и
идилична слика, најлепша која се може одсликати... Све дотле док ме Господ није
узнео на голготу мог живота када сам изгубио сина...Тада сам схватио да је
хришћанство и те како озбиљна ствар. У тој мојој голготи ја сам се ухватио за
Светог Владику Николаја као за реморкер и затражио Спас и нашао Га. Два
најлепша дела Светог владике Николаја су „Молитве на језеру“ и „Речи о
Свечовеку“... У поднаслову, као мото свог непревазиђеног песничког богословског дела,
„Молитве на језеру“ владика Николај је ставио „Ти си Бог који је сишао у Ад и раскинуо окове робовања (смрти)“
Свети владика Николај био је прво од деветоро деце, а над кућом Велимировића
је од 1881. до 1950. непрестално био надношен анђео смрти, сва његова браћа и
сестре, свих осморо помрли су као и његови родитељи пре њега. Он је кроз
голготу свог живота искусио смрт и ухватио се богочовека Христа, а у својим
делима дотакао се оног озбиљног хришћанства какво оно заиста јесте. Због тога
његова дела су од непроцењивог значаја за моју голготу“.
По завршетку
ове духовне вечери протођакон Љубомир Ранковић је свим присутним подарио по
једну књигу Светог Владике Николаја и календар за текућу годину захваливши се
свима што су издвојили своје време и дошли да улепшају и употпуне ово духовно
вече.
Епархија
шабачка је у протеклој години штампала „Сабрана дела Светог владике Николаја“ у
13 томова по мисионарској цени, а свима купцима у време Божићних празника
поклониће по једну аутобиографију Михаила Пупина, великог пријатеља владике
Николаја. (http://nikolajvelimirovic.blogspot.com/)
ђакон Саво Лазић
